Мангулице

У XIX веку свиња је представљала један од основних извозних оризвода Србије, а настанак мангулице се везује управо за тај период.

Због изузетне скромности и отпорности била је јако популарна у Војводини , нарочито Срему,и Мађарској у периоду од XIX века до 1950-тих година.
Тадашње тржиште је осим меса тражило и масти и сланине.
Мангулице су углавном насељавале подручја шума, пашњака, ритова али и мочвара где су успешно подносиле временске услове.

Мангулица је данас присутна на просторима Србије, Мађарске, Аустрије, Швајцарске, Румуније и бивше Чехословачке, што говори и о историјским аспектима њеног настајања и некадашње популарности.
У Србији се срећу 3 соја мангулице, ласаста (сремска црна ласа,или буђановачка свиња), бела и суботички сој.
Мангулица је малог прираста. Ужива у блату и део простора на коме се држи треба наменити за каљугање.
Каљугање им је неопходно у смислу терморегулације,као и заштите од ектопаразита.
Прохтеви за храном су им скромни,али ипак траже разноликост што у слободном напасању није ограничавајуће. Добро искоришћавају то што нађу у природи,а са додавањем концентроване хране и ограничавањем простора изузетно су погодне товљењу при чему могу достићи килажу од 200кг и даље.
Месо мангулице спада у групу меса са већим садржајем масти. Свеже месо је тамније од меса других врста, снажног мириса, сочно и нежне грађе.
Популација мангулице у Србији и Европи се одржава у виду појединачних запата, при чему је њен опстанак угрожен. Интересовање домаће јавности за производима мангулице охрабрује наду у њен опстанак.